Danas nema stihova...
Danas nije dan za poeziju. Samo za tihu sreću. I mir. I pored ludnice koja se zove dva djaka u školi, gomila posla, posete prijatelja i rodjaka... danas se ne nerviram. Ceo svet da se okrene naglavačke - ništa. To što sam danima tužna, što ne znam šta bih sa sobom, što mi sve smeta i ne smeta mi ništa... Ništa...
Danas je jedna istina rečena na glas... Niko te nema koliko te ja imam ..i ..niko na celom svetu me nema koliko me ti imaš...
Znam, neki će dati sebi za pravo da mi sude. Ja im neću dati to pravo, uzeće ga sami. Sudite. Danas mi reči ne mogu ništa. Sve što sam htela da čujem i kažem u životu spojilo se u rečenicu. Jednu. Znam, znam... ja razumem one koji bi da sude. Oni ne razumeju mene. Ovo treba živeti. Nositi. Imati. Pa razumeti. I ja sam nekada sudila. Sada ćutim.
Šta god da sam tražila našla sam u današnjem danu. I sada uživam u osećaju tihe sreće. Jer.. proći će. Vratiće se tuga. Opet ću vam poklanjati stihove. Ali, danas ih nemam. Danas vam poklanjam osmeh, setan, tih i srećan. Jer... ljubav treba živeti.
