Šta ću sada..?
On neće da ode!!!
Mislim, niko ga nije ni jurio... delovalo je kao da odlazi.
Od jutros su se isprepletali sunčevi zraci sa našim pogledima i ponovo zapalili iskre u njima.
Život je najveće čudo koje postoji: sad misliš - nema te, a ono te ima više nego što si ikada i pretpostavljao u onom drugom.
Nismo jedno drugom dorasli, ali smo previše srasli i umrsili se jedno u drugo.
I eto.
On neće da ide. Ne može da se razmrsi od mene. A i ne pokušava...
Pa dobro, da ne budem zlica, neka ga još malo :)))
Srećan ti put, ljubavi...
Jedno drugom smo obeležili živote.
Promenili sebe onim drugim.
Ne bih te dalje zadržavala.
Your song
Everything passes, just wait long enough.
After missed years it is not worth regret for the missed moments.
Only shred of love in the shadow of shame will remain, and memories that you can't avoid.
Pssst...
Sunce u januaru
Odustaću od nas onda kada me pogledaš u oči i kažeš mi da me ne voliš i ne želiš uopšte..A do tada ću ti govoriti sve: da te volim, koliko te želim, da mi je mnogo teško po nekad..
Radiću sve što umem da ti bar malo ulepšam život onda kada mogu, i uživaću dok te gledam kako se smeješ, i biću i strpljiva i nestrpljiva, i bezobrazna i nežna, i zavodljiva i hladna, ali tvoja, uvek samo tvoja...
Voli me ovako strastvenu i ludu, osetljivu, nasmejanu, tužnu, upornu, zaljubljenu.. Voli me kao što niko nikad nije...
Čuvaj me, razmazi me, ljubi me, istopi me zagrljajem svojim.. Ovakva ljubav se dva puta ne dešava. Retka je. Dragocena. Neguj je zajedno samnom. Voli me kao što ja tebe volim.
Tvoja.
Samo tvoja.
Uvek samo tvoja.
Januar...
Svakom pahuljom koja lagano pleše ka mom dlanu i ka tvom oku... poljubi me.
Ovo je vreme svih poljubaca, tako željenih, a neljubljenih...
Vreme nežnosti, tajnih ljubavi, čežnje, nevinosti...poljubi me.
Nije greh što pada sneg...greh je što se poljupci tope na tudjim usnama, u tudjoj kosi, na rukama koje te ne grle iskrenošću, što ih neželjene stresaju s'kaputa, a ti ih daješ nesebično... drugima.
Ovo je vreme koje pahuljama ispunjava najskrivenije želje mog srca...
Ako zaspim na snegu, ne budi me. Neka me prekriju poljupci...beli, nevini, nežni... barem...
Nije greh što te volim celim srcem, greh je što ti mene ne puštaš u svoje...
Ćuti. I pusti me da verujem da me ljubiš pahuljama...
Na posletku...
ja sam navek znala da sam pajac...
Naposletku, ja sam dobro
znala, ko si ti, i znam
otkud suze, moje milo
rekao si, da se za točak
bršljan ne hvata
zalud izgužvana svila
To je tako
ne pravim od tuge nauku...
znam,
mami svetlo na sledećem bregu
okopniće moj otisak
na tvom jastuku, još kako
kao jezuška u snegu
Razbiću gitaru
crn je mrak ispunjava
odavno se svoje pesme bojim
pomera u meni neke gene Dunava
pa ja tečem i kad stojim
Ali opet, da l' bi ikad
bila tvoja ja
da si vojnik, u armiji ljudi
rekla sam da baš
ne umeš senke spoznati
i da je ništa, sve što nudiš
Naposletku, ja sam navek
znala da si svirac
brošić što se teško pribada
da te može oduvati, najblaži nemirac
da ćeš u po' reči stati
da se nećeš osvrtati, nikada...
Redjam po vitrini fini, porculanski svet
al' ti si figurica, bez žiga
znam, to je bajka
što mi pada na pamet
fali mi baš, takav cigan...
ne, dušo
Tek u jesen, otkriju se
boje krošanja
sve su slične, u leto zeleno
naposletku, ja sam dobro znala
ko si ti, zalud suze, sada sve je njeno...
Nekako sam navek znala
da sam pajac
tvoj je šešir šatra,pomična
usne, tice-rugalice
a u oku, tajac
da si kaput, sa dva lica
da si Gospo'n propalica
obična
Naposletku, ja sam navek znala
da si svirac
da je nebo, tvoja livada
da te može oduvati
najblaži, nemirac
da ćeš u po' reči, stati
da se nećeš osvrtati, nikada
Da je Balašević virio u moju dušu danas ova bi pesma zvučala ovako... znam, prašta mi što se stapam sa trenutkom njegove duše... isto kao što ja, naposletku, priznajem greške i praštam trenutke...
