Utorak, Januar 17, 2012
Na posletku...
ja sam navek znala da sam pajac...
Naposletku, ja sam dobro
znala, ko si ti, i znam
otkud suze, moje milo
rekao si, da se za točak
bršljan ne hvata
zalud izgužvana svila
To je tako
ne pravim od tuge nauku...
znam,
mami svetlo na sledećem bregu
okopniće moj otisak
na tvom jastuku, još kako
kao jezuška u snegu
Razbiću gitaru
crn je mrak ispunjava
odavno se svoje pesme bojim
pomera u meni neke gene Dunava
pa ja tečem i kad stojim
Ali opet, da l' bi ikad
bila tvoja ja
da si vojnik, u armiji ljudi
rekla sam da baš
ne umeš senke spoznati
i da je ništa, sve što nudiš
Naposletku, ja sam navek
znala da si svirac
brošić što se teško pribada
da te može oduvati, najblaži nemirac
da ćeš u po' reči stati
da se nećeš osvrtati, nikada...
Redjam po vitrini fini, porculanski svet
al' ti si figurica, bez žiga
znam, to je bajka
što mi pada na pamet
fali mi baš, takav cigan...
ne, dušo
Tek u jesen, otkriju se
boje krošanja
sve su slične, u leto zeleno
naposletku, ja sam dobro znala
ko si ti, zalud suze, sada sve je njeno...
Nekako sam navek znala
da sam pajac
tvoj je šešir šatra,pomična
usne, tice-rugalice
a u oku, tajac
da si kaput, sa dva lica
da si Gospo'n propalica
obična
Naposletku, ja sam navek znala
da si svirac
da je nebo, tvoja livada
da te može oduvati
najblaži, nemirac
da ćeš u po' reči, stati
da se nećeš osvrtati, nikada
Da je Balašević virio u moju dušu danas ova bi pesma zvučala ovako... znam, prašta mi što se stapam sa trenutkom njegove duše... isto kao što ja, naposletku, priznajem greške i praštam trenutke...
