Ponedeljak, Maj 24, 2010
Svetlost
Danas ronim bisere za neke drage ljude na obali... Ne treba mi veštica da moja peraja pretvori u noge.. Moj svet su talasi, nečiji su stopala na pesku. Školjke kriju tajne - iste u svim vremenima. Biseri su za voljene.
Svetlost koja se probila do dna okeana, do kamenčića najrazličitijih boja, do korala... Biseri neće nigde biti tako lepi kao u moru. Ali ću ih pokloniti onima koji nikada neće moći u moru da ih vide. Nekima je previše i nedovoljno.
Danas je čudan dan. More je neobično mirno. Obala je osunčana. Očekuju me. A ne znaju kada ću i gde izroniti... Neka.. neka sačekaju još malo. Za takve dragocenosti vredi čekati. Ja moram malo sunca da pokupim izležavajući se na talasu koji se lenjo valja pučinom, pa da jednu krabu razmrsim iz trave, da obojim jedan koral u svetlo ljubičasto... Za bisere ima vremena... Ionako će, ti dragi ljudi, kada ih dobiju, da se zahvale i odu...
Danas je čudan dan. Poklanjam svoje bisere dragim ljudima koji će otići, a ja ih čak neću ni sprečavati u tome. Ali, neka ih, neka čekaju još malo. Na dragocenosti vredi čekati. Na bisere nečije ljubavi – i čitav sunčev zrak, ako treba...
Sanjaš ili zamišljaš, svejedno...na bisere vredi čekati...
