Poklon za SANJARENJA
Danas ti neću govoriti da te volim,
Niti ću reći koliko si mi drag.
Danas ćeš saznati samo da jedino s’tobom postojim
I da u meni ostavljaš neizbrisiv trag.
Danas ti neću reći da me boli što si daleko
I što neko drugi ima tvoje dane.
Reći ću ti da negde postoji neko
Ko kad te sanja ne želi da svane.
Neću ti pričati o tome koliko te želim
I koliko mi nedostaješ.
Hoću o stopljenim usnama vrelim
I o tragu koji po koži ostaje.
Danas te neći zvati k sebi
I neću te moliti da za nas nadješ vremena.
Reći ću ti da cela pripadam tebi
I da sam obeležena zauvek slovima tvoga imena.
Danas ti neću doneti spokoj
Jer spokoja zbog tebe nema u meni.
Danas je svaki moj drhtaj za tebe okov
I robovi smo sopstvenih seni.
Danas ti neću reći da te volim
I da su bez tebe dani godine.
Reći ću ti da znam da te bolim,
Da sam ti želja, dodji i vodi me..
Neću ti reći da sve je moje i sve je tvoje,
I tuga i sreća.
Samo – da za nas ne postoji veća.
Šta ću sada..?
On neće da ode!!!
Mislim, niko ga nije ni jurio... delovalo je kao da odlazi.
Od jutros su se isprepletali sunčevi zraci sa našim pogledima i ponovo zapalili iskre u njima.
Život je najveće čudo koje postoji: sad misliš - nema te, a ono te ima više nego što si ikada i pretpostavljao u onom drugom.
Nismo jedno drugom dorasli, ali smo previše srasli i umrsili se jedno u drugo.
I eto.
On neće da ide. Ne može da se razmrsi od mene. A i ne pokušava...
Pa dobro, da ne budem zlica, neka ga još malo :)))
Srećan ti put, ljubavi...
Jedno drugom smo obeležili živote.
Promenili sebe onim drugim.
Ne bih te dalje zadržavala.
Your song
Everything passes, just wait long enough.
After missed years it is not worth regret for the missed moments.
Only shred of love in the shadow of shame will remain, and memories that you can't avoid.
Pssst...
Sunce u januaru
Odustaću od nas onda kada me pogledaš u oči i kažeš mi da me ne voliš i ne želiš uopšte..A do tada ću ti govoriti sve: da te volim, koliko te želim, da mi je mnogo teško po nekad..
Radiću sve što umem da ti bar malo ulepšam život onda kada mogu, i uživaću dok te gledam kako se smeješ, i biću i strpljiva i nestrpljiva, i bezobrazna i nežna, i zavodljiva i hladna, ali tvoja, uvek samo tvoja...
Voli me ovako strastvenu i ludu, osetljivu, nasmejanu, tužnu, upornu, zaljubljenu.. Voli me kao što niko nikad nije...
Čuvaj me, razmazi me, ljubi me, istopi me zagrljajem svojim.. Ovakva ljubav se dva puta ne dešava. Retka je. Dragocena. Neguj je zajedno samnom. Voli me kao što ja tebe volim.
Tvoja.
Samo tvoja.
Uvek samo tvoja.
Januar...
Svakom pahuljom koja lagano pleše ka mom dlanu i ka tvom oku... poljubi me.
Ovo je vreme svih poljubaca, tako željenih, a neljubljenih...
Vreme nežnosti, tajnih ljubavi, čežnje, nevinosti...poljubi me.
Nije greh što pada sneg...greh je što se poljupci tope na tudjim usnama, u tudjoj kosi, na rukama koje te ne grle iskrenošću, što ih neželjene stresaju s'kaputa, a ti ih daješ nesebično... drugima.
Ovo je vreme koje pahuljama ispunjava najskrivenije želje mog srca...
Ako zaspim na snegu, ne budi me. Neka me prekriju poljupci...beli, nevini, nežni... barem...
Nije greh što te volim celim srcem, greh je što ti mene ne puštaš u svoje...
Ćuti. I pusti me da verujem da me ljubiš pahuljama...
Na posletku...
ja sam navek znala da sam pajac...
Naposletku, ja sam dobro
znala, ko si ti, i znam
otkud suze, moje milo
rekao si, da se za točak
bršljan ne hvata
zalud izgužvana svila
To je tako
ne pravim od tuge nauku...
znam,
mami svetlo na sledećem bregu
okopniće moj otisak
na tvom jastuku, još kako
kao jezuška u snegu
Razbiću gitaru
crn je mrak ispunjava
odavno se svoje pesme bojim
pomera u meni neke gene Dunava
pa ja tečem i kad stojim
Ali opet, da l' bi ikad
bila tvoja ja
da si vojnik, u armiji ljudi
rekla sam da baš
ne umeš senke spoznati
i da je ništa, sve što nudiš
Naposletku, ja sam navek
znala da si svirac
brošić što se teško pribada
da te može oduvati, najblaži nemirac
da ćeš u po' reči stati
da se nećeš osvrtati, nikada...
Redjam po vitrini fini, porculanski svet
al' ti si figurica, bez žiga
znam, to je bajka
što mi pada na pamet
fali mi baš, takav cigan...
ne, dušo
Tek u jesen, otkriju se
boje krošanja
sve su slične, u leto zeleno
naposletku, ja sam dobro znala
ko si ti, zalud suze, sada sve je njeno...
Nekako sam navek znala
da sam pajac
tvoj je šešir šatra,pomična
usne, tice-rugalice
a u oku, tajac
da si kaput, sa dva lica
da si Gospo'n propalica
obična
Naposletku, ja sam navek znala
da si svirac
da je nebo, tvoja livada
da te može oduvati
najblaži, nemirac
da ćeš u po' reči, stati
da se nećeš osvrtati, nikada
Da je Balašević virio u moju dušu danas ova bi pesma zvučala ovako... znam, prašta mi što se stapam sa trenutkom njegove duše... isto kao što ja, naposletku, priznajem greške i praštam trenutke...
Najlepši kompliment
"Male prepusti malima.
Budale ostavi vremenu.
Osrednje ne primećuj na svom putu,
samo sa sebi ravnima ukrštaj mačeve,
oštrog duha i velike snage."
Neskromno ću reći - hvala.
Kad srce prepukne od bola...
Nema bola. Nema ničega više.
Puklo je. I sve se briše što je do tada bilo.
Nade se kao mehuri od sapunice prvo razlete, pa onda slete.. i nestanu.
Iskre u očima gasnu.
Ko da je srce davno snilo ljubav veličanstvenu, strasnu,
tako se dalekim čini trenutak pre tog..
Sve suze presahnu i u jedan stih stanu.
Sve se sem bola briše. Ničeg nema. Ničega svog.
Puklo je srce.
Nema ničega više.
Spava mi se...
Spava mi se..
Mogu li da ušuškam glavu na tvoje rame,
i da me pokriješ poljupcima i zagrljajem?
Spava mi se..
Možeš li da mi šapućeš nešto dok ne zaspim,
nešto nežno, što nikad nikom nisi rekao,
nešto svileno i mekano?
Spava mi se..
Mogu li da zaspim zaštićena tobom, ušuškana,
i da ne dozvoliš nikome da me budi
dok se ne probudim sama?
Spava mi se..
Samoća
Najveća slova ljubavi:
onaj glupi septembar
kad sam se pravio važan
da nikog nisam voleo.
A jesen svima zlatna,
a samo meni bakarna.
Da, pravio sam se važan
da nikog nisam sanjao.
A samog sebe sam boleo
i sav se od sebe razboleo,
i sebe u sebi mučio,
i sebe u sebi proganjao.
Najveća slova sramote:
kada sam bez stida dovlačio
zvezdama gradska neba
u moje žedne oči.
Najveća slova tuge:
to, što sam se šegačio
i pred svima junačio,
da posle
u samoći,
nos zakivam u jastuk
čekićem umorne glave.
A noći vrtoglave.
Plave.
A ja ne mogu da zaspim,
već sanjam vreo od jave.
Najveća brbljiva slova:
sve ono što sam krio.
Pred celim svetom sam bio
baš to što nisam bio.
Najveća slova ljubavi
i slova mog dečaštva:
kad jedan namćor u meni
hrabrošću bogat pred svima,
kad ostanemo sami
preda mnom pocrveni
i drhti od siromaštva.Miroslav Antić
Dance me to the end of love
Leonard Cohen
Dance me to the end of love
Dance me to your beauty with a burning violin
Dance me through the panic ’til I’m gathered safely in
Lift me like an olive branch and be my homeward dove
Dance me to the end of love
Dance me to the end of love
Oh let me see your beauty when the witnesses are gone
Let me feel you moving like they do in Babylon
Show me slowly what I only know the limits of
Dance me to the end of love
Dance me to the end of love
Dance me to the wedding now, dance me on and on
Dance me very tenderly and dance me very long
We’re both of us beneath our love, we’re both of us above
Dance me to the end of love
Dance me to the end of love
Dance me to the children who are asking to be born
Dance me through the curtains that our kisses have outworn
Raise a tent of shelter now, though every thread is torn
Dance me to the end of love
Dance
me to your beauty with a burning violin
Dance me through the panic till I’m gathered safely in
Touch me with your naked hand or touch me with your glove
Dance me to the end of love
Dance me to the end of love
Dance me to the end of love
Septembarske boje
Još jedan septembar sunčan i drag,
Boji neprimetno svet oko nas...
Nijanse zlatne padaju ti na prag
I shvataš da u bojama je strast..
Pre nego nestane boja,
Pre inja jutarnjeg u mojoj kosi,
Dozvoli mi da budem tvoja
I da me strast septembra nosi..
Dozvoli sebi da rukama
Na mojoj koži ostaviš
Nevidljiv neizbrisiv trag..
Naslikaj dodirom sve zbog čega te želim
I zbog čega si mi drag..
Daj mašti na volju..
Pusti da ti rukama upravlja želja..
Možda ćeš naći lepšu
Al’ nećeš naći bolju..
Možda nisam najbolje umela,
Ali sam najiskrenije htela..
Vatromet boja svud oko nas,
Daj mi ruku da ti poljubim dlan.
Odvaži se da mi srce svoje daš..
Pokloni mi ovog septembra
Bar jedan strašću obojen dan..
Oboj mi kožu bojama svojim, nevidljivim,
Strastima što ih u srcu nosiš..
Sve moje možeš zvati tvojim..
Ovog septembra
Ja samo takva postojim.
*****
Sa tvoje strane mukla tisina,
U mene se uvlaci zebnja,
Grudi mi pune bol i praznina..
Šta sam mislila?
Šta sam htela?
Bojila tvoje dane..
A možda nisam smela..
*****
Što ti više sebe otkrivam
Ti mi sve čudnije zvučiš.
U meni mnogo tebi nepoznatog postoji.
Ne brini, ne treba ništa da učiš.
Samo nemoj tog nepoznatog da se bojiš..
Svaki te deo mene voli.
Juče sam bila meka i nežna,
Željna da ti pružim skrovište i mir..
Danas sam pesnik..
Sutra ću možda biti bludnica,
Nezasita svega tvog..
Nikada me nećeš upoznati celu,
Koliko god da me znaš.
Uvek ćeš biti deo svega mog,
Koliko god malo da mi se daš.
Već dugo kucam na vrata tvog srca,
Ti ih odškrineš ali ne otvaraš.
Molim za malo magičnih boja
I crtam po prašini da sam tvoja..
Evo, ponovo kucam.
Pusti me da udjem da se zgrejem.
Jeste septembar okupan suncem
Ali bez tvoje ljubavi meni mećava veje.
Živim od mrvica koje mi ponekad baciš na prag..
Kucam, treperim, nadam se..
Možda sad shvatiš koliko si mi drag..
Ne boj se, moja ljubav ne boli..
Rizikuj sa mnom.
Otkrij kako umem da volim..
Svet je lep kada sanjamo...
Neki snovi traju duže, neki kraće. U nekima jesmo, u drugima nas nema...
Neki traju godinama. U njima obično neko drugi nedostaje...
Posle svakog sna sledi budjenje. Dobro je ako se probudimo sami. I dobro je ako nije bila noćna mora...
Neke snove zapamtimo, neke ne. Neke pamtimo dugo i rado ih se sećamo. Neke bi smo što pre da zaboravimo...
Posle svakog sna ostane u nama jedno od posebnih osećanja. Radost, mržnja, strah, ljubav, neverica. Njima rastemo...
Sanjam. Sebe nasmejanu. Budim se...
Svet je lep. Sanjala sam to...
