Srcu
Nemam šta da mu kažem. Ono sve zna...
Da kažem srcu "ćuti, ne lupaj tako jako, ne preskači otkucaje, ne luduj!"... Čemu? Neće me poslušati.. Srce živi svoj mali život i slučajno je moje. Tako ludo, tako jako... Tako puno tuge...
Ptica zarobljena u mojim grudima. Nemirni mali vrabac koji bi da poleti... Kako smiriti vrapca? Kako mu reći da mirno živi svoj život u krletki od zlata? Da ćuti onda kad bi cvrkutao? A oseća da će zarobljen umreti od tuge...
Srcu ne vredi pričati... I nemam hrabrosti da mu kažem da se smiri... Bojim se, ako to izgovorim, počeću da živim samo tugu, a toliko hrabra nisam.
