Tražim te...
Tražim te...
U svakoj šarenoj krošnji
Vidim tvoje oči...
U mirisu mokre trave
Slutim tvoj dodir..
U olovnom nebu
Osećam tugu...
Tražim te..
Samo u svoje dubine
Ne smem da zaronim..
Tamo smo..
U beskraju tuge
Ronimo za biserima...
Tražim te,
Tamo gde te tek slutim...
Tamo gde znam da jesi
Nema snage da odem...
Kada odeš...
Ipak ćeš ostati tu.
Moja ljubav ne vezuje,
ne obavezuje,
ne traži, ne moli...
Samo postoji oblikom tvojim.
Zato... Kada odeš...
Ipak ćeš ostati tu...
Krilima
Naći ću jednom svoja krila.
Meka, srebrno bela, golubije plava..
I poleteću..
I nikad više neću sleteti..
Jednom, kad sednem na taj oblačak,ne silazim.
Ružičast je. Osunčan.
I divno mek.
Osećam ga, znam da je gore i tuguje.
Da može, poklonio bi mi deo sebe,
da lebdimo zajedno.
Ne ide.
Ostao bi tako mali da ne bi bilo mesta
Za mene u njegovim skutima.
Znam,naći ću jednom svoja krila.
I kada odlebdim neću se vraćati.
Meka ružičasta i golubije plava..
Kad nađem svoja krila
Nikada ih se neću odreći,
niti ću tlo dotaći ikada više.
Zato i jesu tako dobro skrivena..
Nisam još spremna da ih ponesem..
Tebi
Koliko god da sam tužna, danas me tuga ne drži... Odlučila sam da danas budem srećna jer volim. Bar danas. Počastiću sebe srećom, sve druge osmehom.
Nemirna sam... danas. Zagrlila bih ceo svet, kad već ne mogu tebe. Jedan od onih dana, kad shvatim da sam od života ipak dobila mnogo. Ljubav... Najviše.
I... danas neću biti tužna jer nisi moj, danas neću plakati jer hodamo paralelnim putevima, neću... danas ne.
Tebi, samo tebi, danas sam zahvalna što znam šta je ljubav. I poklanjam ti svaki osmeh kome niko neće znati razlog, svaki pogled slučajno zalutao preko nečijeg ramena, svaku tajanstvenu senku u pogledu...
Odlučila sam, danas ću biti srećna zbog svega što me čini tužnom.
Srcu
Nemam šta da mu kažem. Ono sve zna...
Da kažem srcu "ćuti, ne lupaj tako jako, ne preskači otkucaje, ne luduj!"... Čemu? Neće me poslušati.. Srce živi svoj mali život i slučajno je moje. Tako ludo, tako jako... Tako puno tuge...
Ptica zarobljena u mojim grudima. Nemirni mali vrabac koji bi da poleti... Kako smiriti vrapca? Kako mu reći da mirno živi svoj život u krletki od zlata? Da ćuti onda kad bi cvrkutao? A oseća da će zarobljen umreti od tuge...
Srcu ne vredi pričati... I nemam hrabrosti da mu kažem da se smiri... Bojim se, ako to izgovorim, počeću da živim samo tugu, a toliko hrabra nisam.
Rukama
Za jedan dodir rukom po ruci treba tako mnogo ako je to ruka koju voliš a koja nije tvoja. Nikako nije tvoja...
Potreban je jedan poseban trenutak koji uvek nedostaje. Potrebno je jedno posebno mesto koje ne postoji. Potreban je susret ruku željnih onih drugih na tom posebnom nepostojećem mestu u tom posebnom trenutku koji uvek izostaje...
Za jedan dodir ruke koju volim po mojoj, imam čitav život pred sobom i beskonačno prostranstvo mašte...
